Црква избегла крајности – приклањања власти или опозиционарења
Иако се месецима најављивало да ће подлећи притисцима, који су углавном долазили из земаља спонзора косовске „независности“, и неће изразити јасан став Цркве о Косову и Метохији, потврдило се писање нашег портала да ће Црква врло јасно да се одреди о косовском проблему и то баш око актуелних питања које интересују и вернике и јавност. То, и „изненадни“ премештај контроверзног херцеговачког епископа Григорија, изазвало је највећу пажњу, а, што не рећи, и широко одобравање у патриотским круговима, без обзира на страначку припадност, широм српских земаља.
Како је било и има, различитих шпекулација и дезинформација о току Сабора, потребно је објаснити, како се до ових резултата дошло?
Прво, патријарх је успео да убеди митрополита Амфилохија да не инсистира на хитном доношењу новог Устава СПЦ и митрополит се договора са патријархом држао, тако да је расправа о тексту Предлога била конструктивна, са унапред познатим резултатом: да до уставних промена ове године неће доћи. Тако се архијереји нису поделили по овом питању.
Јединство Сабора је било остварено и када је у питању избор нових епископа, јер је патријарх одмах отворио и расправу о списку кандидата, па је и каноничност избора била потпуна (што је за Цркву најбитније) и није се десило да се Сабор подели по том питању. То не значи да кандидати нису пропуштени кроз густо „сито“, како у погледу достојности за чин, тако и ангажовања за „благо Цркве“, како се то црквеним језиком говори. Стога се може рећи да је избор био апостолски у складу са неопходним начелом „изволе се Светом Духу и нама“.
Епископ бачки Иринеј је покренуо питање рада великог броја умировљених а способних епископа, али, насупрот извештавању неких медија, није се мешао у надлежност патријарха по том питању, тако да је и тиме обезбеђено унутрашње јединство Сабора.
Било је притисака неких познатих лобија, удружених са појединим моћним свештеницима, да злоупотребе добру вољу епископа Лаврентија да осигура квалитетног наследика, али су те притиске, као што смо објављивали, одлучно одбили и сам епископ Лаврентије и патријарх, као и цео Сабор. У том питању су се као неспретни показали неки људи из власти, но то су били изузеци када је у питању однос највиших органа власти у Србији према СПЦ, о чему ћемо касније рећи нешто више.
800 година аутокефалије и проблематична серија „Немањићи“
Најзад, и око састава Синода није постојало неко значајнније размимоилажење, јер је било јасно да Синод мора да буде у функцији обележавања 800. годишњице аутокефалије и завршетка и освећења Спомен – Храма Светог Саве, а ту су највише укључени шумадијски епископ Јован, као председник Одбора за довршење радова и бачки епископ Иринеј, као архијереј са најширим контактима са сестринским црквама. Тако да је и ту остварено јединство, и не ради се ни о каквој „победи Бачког“, како усплахирено говоре представници неких теолошких кланова, који су, уплашени за своје позиције на Богословском факултету и лагодне донације од „невладиних организација“, се показали као неодговорни и несвесни драматичности историјског тренутка у коме се Црква налази. Они су до сада углавном успешно правили поделе и забуне а у будућности могу само себи нанети највећу штету уколико наставе мешетарење и кампању против ауторитета. Надамо се да ће проблеми у црквеној просвети бити правично и разумно решавани а не по диктату тих утицајних група.
Став о Косову – доследан и јасан без радикалних испада
Вратимо се централној теми Сабора – Косову. Као што се из саборске Поруке види Црква је имала врло разрађен и правно утемељен став на ту тему. Постојала је бојазан неких епископа да би тај став могао да доведе у питање добре односе са властима у Србији. То је митрополит Амфилохије искористио да сабраћи узврати како „србијанизују Цркву“, али је то остало на нивоу „пецкања“ и узвраћања на слична пецкања да је „великоцрногорски сепаратиста“.
„Симфонија“ Цркве и власти
У стварности, не само да је Цркви са највишег места у Србији поручено да јој неће бити замерено какав год став да изнесе, већ су се државни органи максимално трудили да обезбеде мирно одржавање Сабора, без таблоидних притисака „о лимузинама владика“ итд, каквих је прошлих година доста бивало. Све заједно говори да смо имали одговоран црквено-народни сабор, што наравно не доводи у питање аутономност архијереја у доношењу битних одлука.
Чланове Сабора је сасвим јавно поздравио и директор БИА, први човек на том положају у новијој историји како Републике, тако и Краљевине, који има истинско разумевање положаја цркве у друштву, а стицајем околности Сабор и патријарха су због поклапања са Ђурђевданом поздравили, не само представници династије Карађорђевић, већ и династије Петровић Његош, генерални секретар Председништва Србије у својству изасланика председника Србије, министар одбране, начелник Генералштаба и председник Републике Српске. Због збиља пренапрегнутог међународног распореда, председник Србије није могао да приреди пријем за патријарха и архијереје, а криза Брнабићкиног кабинета, отежала је сличан пријем на нивоу владе. Неометани од папараца, архијереји су могли слободно да се консултују о питањима националне политике са интелектуалцима, различитих стручних профила и страначке припадности („позиционе“ и „опозиционе“), такође и о питањима Устава са врсним зналцима црквеног права. ( Од свега овога је упадљиво одударао информативни програм РТС-а, на чијем је сајту на Ђурђевдан, прву Крсну славу Генералштаба, ударна вест била о туристичким лепотама и успону Требиња.)
Све ово допринело је да никакви инострани притисци нису могли да науде јасном изјашњавању Цркве о Косову и Метохији.
Критика повампирења усташва и РПЦ
Штавише, први пут је СПЦ јавно покренула проблем усташких изјава неких чланова Хрватске бискупске конференције, и укупних лоших односа са „Црквом у Хрвата“. Очигледно је свима да досадашње мере које је предузимао Ватикан на обуздавању шовинизма у хрватском клеру, нису донеле никакав резултат и СПЦ је то јасно ставила на знање. Поред тога најоштрије је до сада осуђена антицрквена и антисрпска „идентитетска“ политика Ђукановићевог режима у Црној Гори. Како се сазнаје, митрополиту Амфилохију је стављено у задатак да се више посвети статусу Српске Цркве и српског народа у Црној Гори, а да мање улази у унутрашњополитичке односе у Србији. Да би му се у томе помогло, разрешен је дужности које је имао у Јужној Америци и које је на задовољство Сабора веома успешно обавио. Подстичући обележавање 1000. годишњице Охридске архиепископије, цела СПЦ је пружила руку и расколничкој јерархији у Македонији да не срља у бугаризацију сопственог народа.
Григорије „у егзилу“
Најзад, случај епископа Григорија, који је Блиц покушао уочи Сабора да претвори у „случај Ришиљеа бачког“, није тако мистериозан, а једнако је валидно писање истог листа о томе како је „најуспешнији владика упућен на најтежи терен“, у Немачку. Једноставно, документација о неодговорном пословању поменутог епископа и као, раније администратора у Митрополији дабробосанској, и у матичној му епархији, јесте толика да је само било питање времена када ће се изнети пред Сабор. Уз то поремећаји црквеног живота у Херцеговини, на које су стално стизале жалбе патријарху и Синоду, принудиле су их, да му већ припреме наследника који ће ову светосавску епископију да узорно води. Када се епископ Григорије опасно упустио у разне политичке комбинације у Републици Српској и Босни и Херцеговини, ствар се није могла више одлагати. Из разлога икономије, патријарх је одустао од свог већ припремљеног решења за Немачку, а због једнодушности на којој се на Сабору тежило, није покренуто питање пензионисања епископа Григорија. Дакле, на молбу сабраће он је упућен у Франкфурт, али патријарх и Синод ће нарочито надзирати његов рад.
Екипа Видовдана
